Deca spavaju drugačije

Spavanje deteta

I mi odrasli smo upoznati sa značajem sna. Za razliku od većine drugih stvari u životu, ne možemo postići san naprezanjem. Naprotiv: san dolazi od opuštanja. On mora da pronađe nas, a ne mi njega. Priroda ga je dizajnirala na ovaj način sa dobrim razlogom. Kada spavamo, odustajemo od svake kontrole. Mi smo bespomoćni, bez refleksa, nemoćni. Spavanje se stoga može dogoditi samo pod određenim uslovima – naime kada se osećamo bezbedno i bezbedno. Tamo ne zavija vuk, nema škripavih podnih dasaka. Nije ni čudo što pre nego što odemo u krevet dvaput razmislimo da li je ključ od ulaznih vrata zaista izvađen. Tek kada se osećamo bezbedno možemo da se opustimo. I tek kada smo opušteni možemo da spavamo.

A šta je sa decom? To je isto. Oni takođe postavljaju uslove na peščara. I roditelji brzo nauče šta su. Da, mališani žele da budu siti, žele da im bude toplo, i žele da budu umorni (mi to ponekad zaboravljamo). Ali onda imaju i pitanje: Da li sam siguran, zaštićen i bezbedan?

Dve zle stvari

Kako bebe stiču osećaj sigurnosti? Za razliku od odraslih, oni je ne stvaraju sami, i to je dobro: kako bi beba sama mogla da uplaši vuka? Kako bi samo on mogao osigurati da bude pokriven kada se vatra ugasi? Kako bi samo mogao da otera komarca koji mu sedi na nosu? Mala deca osećaj sigurnosti stiču od onih koji su prirodno odgovorni za zaštitu i brigu o maloj osobi: njihovih roditelja. Iz tog razloga, ista gadost se dešava uvek čim se malo dete umori: sada se u njemu stegne neka nevidljiva guma - i to ga snažno vuče ka osobi koju najbolje poznaje. Ako se niko ne nađe, dete postaje uznemireno i plače. A povezana tenzija će garantovano poslati peščara u bekstvo...

Ali to nije sve. Mališani donose još jedno nasleđe u život. Ljudska deca se rađaju u veoma nezrelom stanju u poređenju sa drugim sisarima. Iznad svega, mozak u početku postoji samo u verziji uskog koloseka – mora da se utrostruči u prve tri godine života! Ovaj razvojni skok takođe utiče na san dece. Zato što bebin mozak ostaje relativno aktivan čak i nakon što zaspi – stvara nove veze, bukvalno raste. Ovo zahteva mnogo energije – bebe se stoga češće bude da bi „napunile baterije“. Osim toga, ovaj san za sazrevanje je prilično lagan i pun snova - bebe se stoga često ne mogu spustiti, a da se ponovo ne uplaše.

Kako bebe spavaju

Postoje dobri razlozi zašto mala deca spavaju drugačije od odraslih. Hajde da ukratko sumiramo ono što se zna o snu male dece.

Mala deca imaju veoma različite potrebe za spavanjem. Baš kao što su neka deca „dobri metabolizatori hrane“, neka izgleda da su dobri metabolizatori sna – i obrnuto! Neke bebe spavaju 11 sati dnevno u svojim novorođenim godinama, dok druge spavaju 20 sati dnevno (prosek je 14,5 sati). Sa 6 meseci, neka beba mogu da prežive sa 9 sati, dok je drugima potrebno do 17 sati (u proseku sada spavaju 13 sati). U drugoj godini života, prosečna dnevna potreba za spavanjem je 12 sati - plus ili minus 2 sata u zavisnosti od deteta. Sa 5 godina, neki mališani mogu da izdrže sa 9 sati, ali drugima i dalje treba 14 sati...

Maloj deci treba vremena da pronađu ritam. Dok je san novorođenčadi ravnomerno raspoređen na dan i noć, od dva do tri meseca nadalje može se uočiti obrazac: bebe sada sve više spavaju noću. Ipak, većina beba sa pet do šest meseci i dalje spava oko tri dana, a nekoliko meseci kasnije mnoge od njih mogu da prežive sa dva dremka tokom dana. I čim mogu da hodaju, mnogi od njih, ali ne svi, zadovoljavaju se jednim dremkom. A kada napune četiri ili najkasnije pet godina, to je istorija za ogromnu većinu dece.

Retko se dešava da beba spava celu noć bez pauze. U nauci, beba se smatra „spavačem tokom noći“ ako je, prema rečima roditelja, tiha od ponoći do pet ujutru. U prvih šest meseci života (prema roditeljima) 86 odsto odojčadi se redovno budi noću. Oko četvrtine njih čak tri puta ili više. Između 13. i 18. meseca, dve trećine mališana se i dalje redovno budi noću. Sve u svemu, dečaci se češće bude noću nego devojčice. Češće se javljaju i bebe u krevetu roditelja (ali kraće...). Deca koja su dojena uglavnom spavaju celu noć kasnije od dece koja nisu dojena.

Načini spavanja

Formula za spavanje deteta se u suštini ne razlikuje od one odrasle osobe: dete ne želi samo da bude umorno, toplo i sito kada ode na spavanje – ono takođe želi da se oseća bezbedno. A da biste to uradili, prvo su vam potrebni odrasli pratioci - jednom detetu su potrebni hitnije od drugog, jednom detetu su potrebni duže od drugog. Ako dete iznova doživljava takvu podršku punu ljubavi tokom sna, onda postepeno gradi sopstvenu sigurnost, svoj „dom za spavanje“.

Zato je nesporazum kada roditelji misle da je kada je u pitanju san njihovog deteta najvažnije pronaći onaj trik koji će pomoći bebama da iznenada zaspu bez ikakvih problema. Ne postoji, a ako postoji, radi samo za komšijsko dete.

Takođe je pogrešno shvatanje da će bebe biti razmažene ako dobiju društvo koje prirodno očekuju. Tokom 99% ljudske istorije, beba koja sama spava ne bi doživela sledeće jutro - otele bi je hijene, grickale bi zmije ili bi je ohladila iznenadna hladna fronta. Pa ipak, mališani su morali da postanu jaki i nezavisni. Nema maženja kroz blizinu!

I ne treba da pretpostavimo da bebe imaju poremećaj spavanja ako ne mogu same da zaspi. U osnovi rade savršeno. Španski pedijatar Karlos Gonzales je to jednom rekao ovako: „Ako mi oduzmete dušek i naterate me da spavam na podu, biće mi veoma teško da zaspim. Da li to znači da patim od nesanice? Naravno da ne! Vrati mi dušek i videćeš kako mogu da spavam! Ako odvojite dete od majke i teško zaspi, da li pati od nesanice? Videćete kako dobro spava kada ga vratite njegovoj majci!”

Radije se radi o pronalaženju načina koji detetu signalizira: ovde se mogu osećati prijatno, ovde mogu da se opustim. Zatim funkcioniše sledeći korak - spavanje.