Deca spavaju drugačije

Dečji san

I mi odrasli smo upoznati sa činjenicom da je san složena pojava. Za razliku od većine drugih stvari u životu, ne možemo postići san trudom. Naprotiv: san nastaje opuštanjem. On nas mora naći, a ne mi njega. Priroda je to tako uredila s dobrim razlogom. Kada spavamo, odričemo se svake kontrole. Bespomoćni smo, bez refleksa, bez snage. San se stoga može dogoditi samo pod određenim uslovima – naime kada se osećamo bezbedno i sigurno. Bez vukova koji zavijaju napolju, bez škrgutanja dasaka na podu. Nije ni čudo što dva puta razmislimo pre nego što odemo u krevet da bismo bili sigurni da je ulazna vrata zaključana. Samo kada se osećamo bezbedno možemo da se opustimo. I samo kada smo opušteni možemo da spavamo.

A šta je sa decom? I za njih važi isto. I oni postavljaju uslove Pesku. A roditelji brzo nauče koji su ti uslovi. Da, mališani žele da budu siti, žele da budu topli i žele da budu umorni (to ponekad zaboravljamo). Ali zatim se i za njih postavlja pitanje: da li sam bezbedan, zaštićen i siguran?

Dve gadosti

Odakle bebe crpe osećaj sigurnosti? Za razliku od odraslih, ne crpe ga iz sebe, i to je dobro: kako bi beba sama mogla oterati vuka? Kako bi moglo da se pokrije kada se vatra ugasi? Kako bi moglo da otera komarac koji sedi na njegovom nosu? Mala deca crpe osećaj sigurnosti od onih koji su po prirodi odgovorni za njihovu zaštitu i brigu: njihovih roditelja. Zato se uvek desi isto kada se malo dete umori: neka vrsta nevidljivog elastika se rastegne, snažno ih vukući ka osobi koju najbolje poznaju. Ako ne mogu nikoga da nađu, dete postane uznemireno i zaplače. A napetost koja je s tim povezana sigurno će uplašiti pesak-čoveka...

Ali to nije sve. Mališani u svet donose još jedno nasleđe. U poređenju sa drugim sisarima, ljudske bebe se rađaju u veoma nezrelom stanju. Njihov mozak, posebno, u početku je samo verzija manjeg kalibra – mora da utrostruči veličinu u prve tri godine života! Ovaj razvojni polet takođe utiče na san dece. Čak i nakon što zaspi, mozak bebe ostaje relativno aktivan dugo vremena – stvara nove veze i raste u najpravdičnijem smislu te reči. To zahteva mnogo energije, zbog čega se bebe češće bude da bi se "nadopolnile". Pored toga, ovaj san zrenja je prilično lagan i pun snova, zbog čega bebe često ne mogu da budu spuštene bez da se ponovo naglo probude.

Kako bebe spavaju

Postoje dobri razlozi zašto mala deca spavaju drugačije nego odrasli. Hajde da ukratko sumiramo šta je poznato o obrascima spavanja malih dece.

Mlađa deca imaju veoma različite potrebe za spavanjem. Baš kao što neka deca dobro jedu, neka deluju kao da dobro spavaju – i obrnuto! Neka bebe kao novorođenčad spavaju 11 sati dnevno, dok druge spavaju 20 sati dnevno (prosečno 14,5 sati). Sa 6 meseci, neki bebićima treba samo 9 sati, dok drugima treba i do 17 sati (prosečno je sada 13 sati). U drugoj godini života, prosečna dnevna potreba za snom je 12 sati – plus ili minus 2 sata, u zavisnosti od deteta. Sa 5 godina, nekim mališanima treba samo 9 sati, dok drugima i dalje treba 14 sati...

Mlađa deca treba vremena da uspostave ritam. Iako novorođenčad spavaju ravnomerno tokom dana i noći, već posle dva do tri meseca može se uočiti obrazac: bebe sada sve veći deo sna provode noću. Ipak, većina beba i dalje spava oko tri puta dnevno u dobi od pet do šest meseci, a nekoliko meseci kasnije mnogima od njih je potreban samo dva puta dnevno. I čim nauče da hodaju, mnogi od njih, ali nikako svi, zadovoljni su jednim popodnevnim spavanjem. A do četvrte, najkasnije pete godine, i to postaje prošlost za ogromnu većinu dece.

Prilično je retko da beba spava celu noć bez prekida. U nauci se beba stoga smatra "krozspavačem" ako, prema rečima roditelja, spava od ponoći do 5 ujutru. U prvih šest meseci života, 86 odsto beba se redovno budi noću (prema rečima roditelja). Oko četvrtine njih budi se tri ili više puta. Između 13 i 18 meseci, dve trećine mališana i dalje se redovno budi noću. Dečaci se noću bude češće od devojčica. Bebe koje spavaju u krevetu sa roditeljima takođe se bude češće (ali u kraćim intervalima...). Deca koja se doje obično kasnije počinju da spavaju celu noć nego deca koja se ne doje.

Putevi do sna

Formula za spavanje deteta u osnovi se ne razlikuje od one kod odraslih: dete ne želi samo da bude umorno, toplo i sito da bi zaspalo – ono takođe želi da se oseća bezbedno. A da bi to postiglo, ono prvo treba svoje odrasle pratioce – nekim deci su oni potrebni hitnije nego drugima, nekima su potrebni duže nego drugima. Ako dete iznova i iznova doživljava takvo puno ljubavi dok zaspi, ono postepeno gradi svoj osećaj sigurnosti, svoj "spavajući dom". Stoga je zabluda kada roditelji misle da je najvažnija stvar kada je u pitanju spavanje njihovog deteta pronaći jedini trik koji će iznenada učiniti da bebe spavaju bez ikakvih problema. Ne postoji takav trik, a čak i da postoji, radio bi samo za dete iz komšiluka.

Takođe je zabluda da se bebe razmaže ako dobiju praćenje u spavanju koje prirodno očekuju. Tokom 99% ljudske istorije, beba koja spava sama ne bi dočekala sutrašnje jutro – odveli bi je hijene, izgrizle zmije ili bi se smrznula zbog iznenadnog hladnog fronta. Ipak, mališani su morali da postanu jaki i nezavisni. Toliko o tome da ih preterana bliskost razmaže! I ne bismo smeli da pretpostavimo da bebe imaju poremećaj spavanja ako ne mogu same da zasnu. One u osnovi funkcionišu sasvim ispravno. Španski pedijatar Karlos Gonzales jednom je to formulisao ovako: "Ako mi uzete dušek i naterate me da spavam na podu, biće mi veoma teško da zaspim. Da li to znači da patim od nesanice? Naravno da ne! Vratite mi dušek i videćete koliko dobro mogu da spavam!" Ako odvojite dete od majke i ono ima poteškoće da zaspi, da li pati od nesanice? Videćete koliko dobro spava kada ga vratite majci!" Radi se, pre svega, o pronalaženju načina da detetu pošaljete signal: "Ovde se mogu osećati udobno, ovde se mogu opustiti." Tada će i sledeći korak – zaspivanje – takođe uspeti.